I'm going. Where? Away, away from here.

Znaš taj osećaj već. Kad se odjednom skupi sve, želi da eksplodira. A ti ne znaš. Ne znaš šta je dobro po tebe. Udaraš glavom o zid po već 10. put, iako to neće pomoći, samo može da odmogne. I najsitnija stvarčica te dovede u tom trenutku do ivice. Do ponora. Gde? Ne znaš. Da li pucam psihički? Moglo bi se reći. Pucam li fizički? Jedno bez drugog ne može. Ovih dana sam bio bolestan, u četvrtak se nisam dizao iz kreveta. Kao da me je kamion pregazio(ali sad mi je malo bolje). Nije sad nešto Bog zna šta strašno, jednostavno takvi dani dođu. Želiš, a ne možeš. Duša želi, a telo je granica.
Kako legnem, ne mogu odmah da zaspim. Već duže vreme tako. Vrtim se. Onda se smirim. Razmišljam. O čemu? Svačemu. Ljubavi, prijateljstvu, životu, školi. O svemu! I nikako da zaspim. Kažem: "Dragi mozgu, prestani da razmišljaš, hoću da spavam.". Kao da nisam imao ceo dan da razmišljam.
Ljudi su stoka. Nije humano tako reći, ali moram. Sami ljudi su me na to naterali. Ponašam se prema svima normalno. Poštujem svačije mišljenje. Ali i on mora moje. Kad ga više neće poštovati, neću ni ja. Zašto se džaba trudim? Ljudi pokušavaju na razne načine da ti promene misli. I to im polazi sa lakoćom.
Ljudi u ovom gradu su veoma... kako da se izrazim, ne znam, ali nemam reči. Jednostavno mislim dosta negativno o njima. Jednostavno ne mogu sa 89.65% ljudi u ovom gradu da pričam. Svaka čast pojedincima. Da nije njih, ja bih davno puk'o.
Grad kao grad, lep je. Ima lepih delova grada, može sa malo ulaganja da se uradi mnogo što-šta. Samo niko neće. Ljudi ne vide potencijal. Žao mi što ovakav grad koji može nešto da ponudi se srozava sve više i više. A to sve zbog ljudi koje ne mogu da podnesem. Jednostavno prave se najpametniji, njihovi životi im nisu interesantni, pa zabaduju nos i "mirođija su u svakoj čorbi". Ah... Dubok uzdah. Dubok izdah.
Neću reći da je moj život bedan, očajan. Neću da budem nezahvalan. Niti ne treba da budem. Šansa da se rodim upravo baš ja je bila 1:100000000000000000, gotovo veoma male. Bog je mogao nekog drugog da učini. Ali hvala Bogu, rodio sam se. I zahvalan sam. Jer moj život ima sigurno smisla. Samo ga ja ne vidim. Ali znam da ću ga videti. Sigurno živim zbog nekoga. Nadam se da će to biti ljubav mog života.
Želim da odem u neku metropolu - Tokio ili Seul. Fasciniraju me. Tako su divni, digitalni, moderni, futuristički, mnogo toga mi se dopada. Fantastični su. Jaka mi je želja da ih posetim.
I nadam se da ću ih posetiti.
Jednog dana.

S velikim dijelom ovoga se mogu povezati, tako da te skroz razumijem. Sviđa mi se. :)

Znam kako ti je ali nije ni u tim gradovima tako savršeno. Možda je čak i gore, jer mi nikada ne vidimo onu lošu stranu recimo amerike, uvijek se stavlja i predstavlja sve lijepo duga ljeta, iste kuće, ulice sunčane i šareni bicikli.

Ja sam isto jednostavno razočaran Bjelovarom, ali eto moram izgurati još tih par godina. Pa da završim srednju i odem van, jednom Zauvijek.

Ja isto bjezim. Ruzno je reci, ali je brate i ruzno zivjeti ovdje nekada. Stvarno ne mogu gledati kako se sve raspada.

Hvala svima. :)
Znam da će se mnogi pronaći u ovome što sam napisao.
Znam i za mane tih gradova, ovo nije Amerika gdehoću da idem, to je Japan/Koreja, ali znam na šta misliš. Prevelika naseljenost, dosta je natrpano, gužve itd, ali mene to fasciniraju ti prepuni gradovi života nego ovo mesto gde ja trenutno živim.
Bežim i ja. Ako ne fizički, onda u mislima pobegnem. A i kad idem da se opustim, odem pored reke, dalje od grada, negde u prirodu takođe. :)